Ljudi su se oduvek na različite načine, manje ili više uspešno, nosili sa psihičkim problemima i izazovima koje život donosi. Uglavnom, kroz samopomoć oslanjanjem na vlastite resurse i snage u ličnosti ili kroz neformalnu/laičku pomoć i podršku – obraćanjem bliskim ljudima ili kroz formalnu/profesionalnu pomoć – stručnim licima koji su stekli znanja, veštine i iskustvo u psihoterapijskom radu.


Pojedinac se obraća za stručnu pomoć u različitim situacijama: kada na individualnom (psihološkom) planu oseća intenzivna osećanja, ponaša se upadljivo hostilno ili misli uznemiravajuće misli, nije u stanju da donese odluku i ima određenu dilemu (na primer, da odabere ili zadrži posao), problem u relaciji sa drugim ljudima (na primer, nije u stanju da se odvoji od roditelja ili zadrži emotivnog partnera), nalazi se u životnim krizama, ili pati usled psihičkih tegoba, trpnji i/ili poremećaja.


Psihoterapija i savetovanje jesu formalin oblici psihološke pomoći i podrške ljudima koji se za njih opredeljuju shodno svojim potrebama. Tokom procesa psihoterapije i/ili savetovanja, koristimo se rečima i razgovorom (,,lečenje razgovorom’’), ali i neverbalnom interakcijom, te igrom, umetnošću kao i aktivnostima koje uključuju celo telo. Ishodi jesu promena u ponašanju, mišljenju i odnosima, te intrapsihičkom i interpersonalnom funkcionisanju, kao i promena koja nastaje u narativu o sebi i životu.


ŠTA JE PSIHOTERAPIJA?
Termin psihoterapija su prvi upotrebili holandski lekari Van Rentergem i Van Eden 1887. god., ali se nastanak moderne psihoterapije kao nove naučne discipline i profesije vezuje za psihoanalizu i Sigmunda Frojda. Psihoterapija kao naučna disciplina, nastaje u Beču, krajem 19. početkom 20.veka. Pojava psihoanalize najavila je i novo značenje pojma psihoterapija. Prva Frojdova pacijentkinja/klijentkinja psihoterapije, Berta Papenhajm, poznatija pod pseudonimom Ane O., osmislila je termin ,,terapija razgovorom’’, za psihoterapiju.


Psihoterapija je primenjena naučna disciplina, grupa naučnih i iskustvenih postupaka, procedura i metoda, čiji je metod rada teorijski zasnovan i empirijski potvrđen, a koje imaju za cilj lečenje psihičkih problema/poremećaja psihološkim putem. Usmerena je na određene vrste promena u ličnosti (koristeći određene instrumente i tehnike psihoterapije). Odnose se na formalnu pomoć ljudima koji imaju određene psihicke tegobe, kada nisu u stanju da ih samostalno prevaziđu, a prirodni sistemi pomoći i podrške bližnjih izostanu ili se, pak, pokažu kao nedovoljni i neodgovarajući. Najčešće je povezana sa medicinom i psihologijom, te specifičnim znanjima o ličnosti, kogniciji, ponašanju i emocijama, kao i na znanju iz socijalne i razvojne psihologije. Takođe, istraživanja neuronauka pokazuju uticaj psihoterapije na promenu moždanih funkcija, kao i uticaj medikamenata na promenu psihičkih funkcija.


Psihoterapija se odvija u kontekstu (fizičkom, vremenskom i psihološkom), uz motivisanost za promenu i zajednički angažman u terapijskom procesu, u kom se odvija ljudski susret, koji je prepoznat kao terapeutski (od važnih autoriteta i zvaničnih tela), a krajnji cilj jeste terapijska promena. Tokom procesa, upotrebljava se terapijski odnos (psihoterapeut-klijent), iskustvene i naučne metode i tehnike (intervencije), u skladu sa stečenim znanjima, naučnim dostignućima, etičkim načelima i zakonskom regulativom. Odnos koji se uspostavlja između klijenta i terapeuta je lekovit, ako se zasniva na poverenju klijenta da terapeut poseduje znanja i sposobnosti. Poverenje funkcioniše dvosmerno, te je neophodno i da terapeut veruje u klijentovu mogućnost da razume i isprati dinamiku procesa. Nesmetana komunikacija na verbalnom, ali i neverbalnom planu, osnove su empatičkog razumevanja i intervenisanja u psihoterapiji. Terapeutova empatija za klijenta je viđena kao uvažavanje klijentovih opažanja i osećanja koliko god je to moguće duboko i senzitivno. Terapeut učestvuje u terapijskom odnosu celim svojim bićem, a terapijski odnos se vrednuje sam po sebi kao razvojno iskustvo.


KAKO IZGLEDAJU PSIHOTERAPIJSKE SEANSE?
Psihoterapijski proces počinje međusobnim upoznavanje, davanjem svih bitnih informacija o edukaciji i sturčnosti terapeuta, te pravljenjem terapijskog ugovora kroz koji se definišu ciljevi zajedničkog rada. Terapija može biti individualna, te tada klijent dolazi sam na jednosatne (ili 45-50 minuta) seanse sa terapeutom ili grupna, gde više klijenata zajedno sa jednim terapeutom ili ko-terapijskim parom prisustvuje seansi u trajanju od 2-3 sata. Takođe, psihoterapija može biti i partnerska i porodična perapija.

ŠTA JE SAVETOVANJE?
Savetovanje jeste psihološki proces u kojem se koristi snaga pozitivnog odnosa između terapeuta i klijenta koji je primarni pokretač rasta i razvoja ličnosti klijenta. Savetovanje je psihološki tretman u kojem dolaz do promena uverenja i/ili ponašanja klijenta. Ono pomaže da klijent koristi postojeće mogućnosti u svojoj ličnosti kako bi se bolje izborio sa životom (tehnika, empatija, podrška, sugestija, postavljanje pitanja, konfrontacija). Ono obuhvata aktivnosti zasnovane na znanju, veštinama, dobroj nameri i uskustvu i podrazumeva psihološki proces kroz kontinuiranu interakciju dve ili više osoba, a čije se ponašanje opisuje psihološkim jezikom. Savetovanje nije proces deljenja saveta i uputstava, već klijent uz pomoć stručnog lica sam otkriva šta je najbolje za njega.


ODNOS PSIHOTERAPIJE I SAVETOVANJA
Razlikovanje savetovanja i psihoterapije nikada nije jasno razgraničeno jer se obe metode baziraju na istom ili sličnom teorijskom modelu ličnosti. Ono po čemu se razlikuju jesu seting, dužina tretmana i prema vrstama intervencije kao i aktivnost terapeuta (u savetovanju je aktivniji, a u psihoterapiji manje aktivan). Psihoterapija jeste dublji, trajniji i fundamentalniji process značajno većeg stepena angažovanja, veće obučenosti i specijalizovanosti profesionalca koji pruža pomoć. Takođe, psihološko savetovanje se razlikuje od psihoterapije prema ugovorenom cilju koji se odnosi na neki aktuelni problem za koji nije nužno baviti se ,,dubljom’’ analizom, te se process završava u kraćem vremenskom interval. Važno je da je klijent socijalno kompetentna i svesna osoba. Neretko se dešava da nakon postignutog cilja u procesu savetovanja, klijent odluči da želi da nastavi rad na novom cilju ili da započne psihoterapijski proces.


PRINCIPI PRIMENE PSIHOTERAPIJE I SAVETOVANJA:
Principi primene psihoterapije i savetovanja:

  1. Da ne škodi
  2. Da je lako primenljiva
  3. Da efikasno otklanja simptome i znake poremećaja
  4. Da se tačno znaju indikacije i kontraindikacije
  5. Da je u skladu sa etičkim normama profesije, društva i culture
  6. da je ekonomična